Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dvogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je iosećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom… U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenañenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi… skinuo je dvogled sočiju, nagnuo se i…: “a-phi!!!”

Kao što vidite, kinuo je. Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti.
Video je kako starčić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja. „Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“ Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo: “Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom… Sasvim slučajno sam…”
“Molim, molim…”
“Tako vam Boga, oprostite. Verujte… nisam hteo.”
Continue reading