Мува средње величине умилела је у нос заменика тужиоца, саветника Гагина. Да ли је муву мучила радозналост или се, можда, из лакомислености тамо упутила, или захваљујући помрчини, тек, нос није издржао присуство страног тела и дао је сигнал за кијање. Гагин кину, и то са слашћу, уз продоран звиждук, тако јако да је кревет уздрхтао и зазвонили узнемирени федери. Гагинова супруга Марја Михајловна, крупна и пуна плавуша, исто тако се трже и пробуди. Она погледа у таму, уздахну и окрену се на другу страну. После једно пет минута опет се окрену, затвори чврсто очи, али сан се више није враћао. Пошто се науздисала и наокретала с једне стране на другу, подигла се, прескочила преко мужа, назула папуче и пришла прозору.
Напољу је био мрак. Виделе су се само тамне силуете дрвећа и мрки кровови шупа и стаја. Исток је једва приметно бледео, али облаци су се спремали да покрију то бледило. У мирном ваздуху обавијеном тамом царовала је тишина. Ћутао је чак и чувар летњиковца који је добијао новац за нарушавање ноћне тишине лупањем, ћутала је и препелица, једина дивља птица која се није туђила суседства са престоничким становницима летњиковаца.
Тишину је нарушила сама Марја Михајловна. Стојећи крај прозора и гледајући у двориште, изненада је вриснула. Учинило јој се да се од цвећњака и мршавог, поткресаног јаблана прикрада дому нека тамна прилика. У почетку је мислила да је то крава или коњ, а кад је протрљала очи, почела је јасно да разликује контуре човека.
Затим јој се учинило да је тамна прилика пришла прозору на кухињи и пошто је мало постојала, очигледно из неодлучности, стала је једном ногом на рагастов и нестала у мраку иза прозора.
“Лопов!” сину Марији Михајловној, и мртвачко бледило обли јој лице.
За трен ока је њена машта створила слику које се тако боје становници вила: лопов се увлачио у кухињу, из кухиње у трпезарију… сребрно посуђе је у креденцу… затим спваћа соба… секира… разбојничко лице… златне ствари… Колена јој задрхташе и по леђима је прођоше жмарци.
“Васја!”, почела је да дрмуса мужа. “Василије Прокофјичу! Ах, боже мој, спава као заклан! Пробуди се, Базиле, молим те!”
“М-м-у?”, мукну заменик тужиоца, дубоко удахнувши ваздух и мљацкајући.
“Пробуди се, тако ти бога! У кухињу нам се увукао лопов! Стојим код прозора и гледам, кад се неко увуче у кухињу. Из кухиње ће ући у трпезарију.. кашике су у орману! Базиле! Код Марије Јегоровне су се прошле године исто тако увукли.”
“Шта хоћеш?” “Господе, он не чује! Схвати, ћуране један , сад сам видела како нам се у кухињу увукао неки човек! Пелагија ће се престравити, а и … сребро је у орману!”
” Глупости!”
“Базиле, то је неиздржљиво! Ја те упозоравам на опасност, а ти спаваш и мучеш! Шта хоћеш? Хоћеш да нас покраду и покољу”
Заменик судског тужиоца се лагано диже и седе на кревет громко зевајући.
“Ђаво би знао какав сте ви свет!”, прогунђа он. “Зар чак ни ноћу да нема човек мира? Буде га због глупости!”
“Кунем ти се, Базиле , видела сам како се човек провукао кроз прозор!”
“Па шта онда? Нека је… То је највероватније дошао Пелагији њен ватрогасац.”
“Шта-а-а? Шта си рекао?”
“Казао сам да је Пелагији дошао ватрогасац.”
“Утолико горе!”, врисну Марија Михајловна. “То је горе од лопова! Ја у овој кући нећу трпети цинизам!”
“Види ти врлине! Нећу трпети цинизам.. А зар је то цинизам? Не треба се без разумевања фрљати страним речима. То је тако, драга, од када је света и века, и традицијом је освештано. Зато и постоји ватрогасац да иде код куварице.”
“А не, Базиле, ти мене, значи, не познајеш! Ја не могу дозволити ни помисао да се у мојој кући тако нешто… Иди овог тренутка у кухињу и нареди му да се чисти! Из ових стопа! А ја ћу сутра рећи Пелагији да себи не дозвољава сличне поступке. Кад ја умрем, можете дозвољавати циничности у својој кући, а сад не смете. Изволите ићи!”
“Ђаво да те…,”, прогунђа Гагин љутито. “Мућни тим својим женским, микроскопским мозгом, зашто да идем тамо?”
“Базиле сад ћу пасти у несвест!”
Гагин пљуну, навуче папуче, још једном пљуну, и крену у кухињу. Било је мрачно као у затвореном бурету и заменик тужиоца је морао да пипа у ходу. Напипао је уз пут врата од дечје собе и разбудио дадиљу.
“Василиса”, рече он, “ти се синоћ узела мој кућни огртач да чистиш. Где је сад?”
“Ја сам га, господине, дала Пелагији да га очисти.”
“Какав је то неред! Узимате, а не враћате на своје место… И сад ја идем без кућног огртача!”
Кад је ушао у кухињу, Гагин су упути оном месту где је на сандуку испод полице са судовима спавала куварица.
“Пелагија!” Кад напипа њено раме, поче да је дрмуса. “Пелагија! Шта се претвараш! Не спаваш, ваљда! Ко је то малочас улазио кроз прозор код тебе?”
“Хм… здраво да сте! Кроз прозор улазио? Ко би улазио?”
“Ама, ти… Немој да врдаш. Боље ће бити да кажеш свом љубавнику да се губи док је још читав. Јеси ли чула? Нема он овде шта да ради.”
“Ама, јеси ли при себи господине? Здраво да сте.. Нашли будалу… По цели дан се мучиш, не знаш за одмор, и још те ноћу часте оваквим речима. Живиш за четири рубље месечно, и свој чај и шећер трошиш, а осим ових речи за другу част не знаш ни од кога.. Ја сам и код трговаца служила, али овако нешто нисам видела.”
“Де, де… немој ту да кукаш! Овог тренутка нека се товја војничина губи! Чујеш!”
“Грехота је господине!”, рече Пелагија и у гласу јој се осети да плаче… “Образована господа… племенита… а не разумеју да нас могу у нашој невољи… у нашем несрећном животу…”, она заплака. “Нас је лако увредити, нема никог да нас заштити.”
“Де, де… Мени је свеједно! Госпођа ме овамо послала. А што се мене тиче, пусти ако хоћеш и кућног духа кроз прозор… мени је баш свеједно.”
Помоћнику тучиоца је остало само да призна да нема право на ово саслушање и да се врати својој супрузи.
“Чујеш Пелагија”, рече он, “ти си узимала мој кућни огртач да га очистиш. Где је сад?”
“Ах, извините, господине, заборавила сам да вам га ставим на столицу. Ено га виси на ексеру код пећи…”
Гагин напипа огртач код пећи, навуче га и полако крену у спаваћу собу.
Пошто је муж отишао, Марија Михајловна је легла у постељу и стала да чека.
Три-четири минута била је мирна, али затим је поче мучити узнемиреност.
“Како се ипак, нешто дуго задржао!”, мислила је. “Добро је ако је тамо онај… циник, али ако је лопов?”
И њена машта опет створи слику: муж улази по мраку у кухињу… ударац ушицама секире… умире без гласа… локва крви…
Прошло је пет минута, пет и по, нјазад чест. По челу је обли хладан зној.
“Базиле!”, врисну она. “Базиле!”
“Шта вичеш? Ту сам”, чула је мужевљев глас и кораке, “Кољу те, шта ли?”
Заменик тужиоца приђе кревету и седе на крај.
“Нема тамо никог”, рече. “Теби се ро учинило, лудо… Можеш бити мирна, она твоја луда Пелагија је исто тако пуна врлина као и њена госпођа! Ала си ти кукавица!”
И заменик тужиоца поче да задиркује своју жену. Он је прошетао и сад му се није спавало.
“Ала си кукавица!”, подсмевао се. “Сутра иди доктору и лечи се од халуцинација. Ти си осихопата!”
“Заудара на катран”, рече жема. “На катран или на нешто ако лук… Чорбу од купуса…”
“М-да… Нешто се осећа у ваздуху… Не спава ми се! Знаш шта, упалићу свећу… Где су нам шибице? И узгред ћу ти показати фотографију државног тужиоца. Јуче се праштао с нама и свима дао фотографију с аутограмом.”
Гагин кресну шибицом о зид и упали свећу. Али пре него што је коракнуо од кревета да узме фотографију, за њим се разлеже продорни врисак који је срце цепао. Он се окрену и угледа два женина исколачена ока пуна чуђења, ужаса, гнева…
“Јеси ли скидао у кухињи свој кућни огртач?”, упита жена бледећи.
“А што?”
“Погледај се!”
Заменик тужиоца погледа на себе, и зину од чуда. Уместо његовог огртача, на раменима му је био ватрогашчев шињел. Како је доспео на његова рамена? Док је он решавао ово питање, машта његове жене је стварала нову слику: мрак, тишина, шапат и тако даље, и тако даље…
Превео Милосав Бабовић